Svakome je suđeno da kad umre, svoju dušu preda Navu, podzemnom svetu mrtvih, gde će se čistiti narednih sedam stotina sedamdeset i sedam godina. Retki su oni koji transcedentiraju svoju suštinu i po smrti se vrate Izvoru. Ređi, nažalost, od onih mnogih koji i nakon smrti svoj put u Nav ne nađu, nego ostaju u Javi, svetu smrtnika i fraktalnih halucinacija, bez svetlosti Svaroga usađene u srce i dušu, na milost i nemilost kojekavih mračnih i zlonamernih entiteta

Đed Risto Apostolovski, negde kraj Dunava

Pišem kako sam video i čuo. Bio neki čovek iz Jadranske Lešnice kod Loznice, pa umre i on ti se povampiri. Svako veče posle ponoći on k svojoj ženi, pa je zaziva da ga pusti u kuću, pa onda povlači prekrivače, proždere večeru što mu je ostavila, pa udri, traži, gde mu je obuća i tako do jutarnjih petla. Dodijalo to ženi, te mu otvorili grob, a on ti budan leži u lesu i veli: „Di su moji opanci?“. Odmah ga proboli glogovim kocem.

Đed Anastas, zapisano kod Loznice, 1893. godine

Kažu: povampiri se onaj mrtvac preko kojeg mačka pređe na odru, ili utopljenik, ili ako se pokojniku pročita Oče naš unazad, ili ako je čovek za života bio zločest, kao da je malo takvih na ovome ubogome svetu. Sve su to gluposti. Povampiri ti se onaj koji je za života u vrzinom kolu igrao, i sa đavlima i sotonama šurovao, veštci i veštice, grabancijaši, vrači i magi, ili, ponekad i u iznimnim slučajevima, one koje je vampir usmrtio.
Kad vragovi izgube svog čoveka, onda ga oni dignu iz groba. To traje nekoliko sati. Kroz nos mu izvadi mozak, kroz usta i ostale rupe sve druge organe, srce, džigericu. Sve to stavi u jedan džak, a u čoveku ostane crna krv. Ostavi mu samo jezik, očinji vid i uši da čuje naredbe njegove. Onda ti on stavi svoju usta na njegova i napuše ga kao mešinu. Na kraju mu zašije sve rupe. Što je mrtvac duže u grobu, narastu mu kosa, nokti, dlake. Kada đavoli odu, pokojni se probudi i izvršava naređenja. Ima neki svoj smrad i na daleko se oseća. Ako je na zadatku, može se pretvoriti u mačku ili senku i tako doći čoveku u san, da ga muči i isisava mu život.

Đed Osman Omićević, 1903. godine, Sarajevo